Godine? to je još samo jedno merilo kojim opisujemo svoje ograničenje.... Ljudska mašta nema granice ali ljudsko telo ima... Bolest i vreme ga uništavaju a znate kako kažu: " U zdravom telu , zdrav duh". Veoma iskrena i tačna rečenica jer um ponekad svet gleda kroz prizmu svojeg bolesnog instrumenta (polazimo od prepostavke da je telo bez uma samo prazna ljuštura).... Bolest ljudski neprijatelj broj 1.
Verujem da većina od vas i ne zna šta je pravo značenje tog termina i nadam se da će to tako ostati još dugo i da nikada hladan dah bolesti neće proći preko vaše kože. Iskreno govoreći bolest kao sama bila bi daleko lakši teret da ljudi nisu tako sitna bića i da ne diskriminišu i žale bolesne članove društva a u najgorem i najtužnijem slučaju napuštaju ih pod izgovorom da ne mogu da podnesu to što se vama dešava?! cinizam zar ne? ista osoba koja vam se klela na odanost dok ste bili zdravi ostaviće vas u svetlu da joj kao takvi više ne odgovarate pod izgovorom da je tako lakše.... nekada jedini prijatelj i osoba za koju ste verovali da je vaš najbolji drug i neko čije kada izgovorite ime doživljavate zanos ponosa jer imate nekog takvog pored sebe sada je samo još jedna osoba u moru mnogih koji će vas ostaviti zbog svog sebičluka. I sve jer vi joj više kao osoba ne odgovarate.... prazne reči i obećanja i ništa više jer da se ne zavaravamo ljudi su odvratna i egocentrična bića koja dok imaju uslove koji njima odgovaraju neće se buniti ali čim jedna stvar ruši taj privid idiličnosti pravo lice osobe izlazi na videlo... Ali oprostite dragi čitaoče odlutao sam malo od teme u ličnom izlivu besa prema svemu tome ali razumi me... ti ljudi... gade mi se.
Kažu da snaga čoveka i njegovo pravo lice se pokažu u njegovim najtežim trenutcima ali da bez podrške društva i voljenih osoba to je unapred osuđena borba na propast jer bolestan čovek bez volje je kao ptica koja je nekad letela a danas tužno gleda nebo slomljenih krila... bez nade i bez želje za životom. Recite mi kako drugi ljudi mogu da shvate agoniju bolesne individue ako samo nikada nisu osetili taj bol na sebi? Prosto je... ne mogu i nikada neće moći jer isto kao što i one ptice koje još lete ne mogu da osete tugu ptice na zemlji isto na taj način zdrava osoba nikada neće shvatiti bol osobe koje ne može da hoda ili da pomera prste ruke.
Međutim ljudi su po svojoj definiciji i društvena bića i kao takva uvek žele da budu prihvaćena od strane društva čak i od strane koja ga ne želi i koja ga samo žali. Mali pogled osobe koju voli i stisak ruke daće bolesnom telu lek i motiv daleko jači od bilo koje droge nastale u nekoj farmaceutskoj kompaniji....
Istina i realnost , Laž i samoobmana dve su strane istog novčića jer ko želi istinu i realnost kada su one previše grube i donose previše bola... svima nam je lakše da se obmanjujemo i lažemo jer laž manje boli zar ne?.... Istina je da će vas voljena osoba napustiti kada više ne bude osećala neku korist iz vas i kada postanete teret za nju a laž je kada poverujete u njene reči da će tu biti uvek uz vas. Realnost je da će te biti ostavljeni u mraku kao slepo dete koje drži ruku koja mu pomaže a obmana je da vas ta ruka neće nikada napustiti.
Nije mi jasno i nikada mi neće biti jasno kada devojka/momak koja je volela/o momka/devojku ostavi ga kad se on razboli pod izgovorom da to nije više to što ona želi a do pre samo mesec dana mu se klela u ljubav , nije mi jasan prijatelj koji se pravi da je tu kada je sve okej a sa prvim znakom nevolje beži i napušta te pod izgovorom da nema vremena i nije mi jasno kako te osobe ne vide i kako ne razumeju da teško bolesne osobe hodaju po ivici noža i da volja za životom umire kada ostaneš sam.
Nije mi jasan ovaj svet koji umesto da traži lek za bolest on stvara oružje za masovno uništenje. Nije mi jasno da deca crkavaju od gladi dok se neku kupaju u zlatu i bogastvu a od toga neće ništa u grob odneti. Ne mogu da shvatim da se čovek deli po boji kože/religije/mesta na kome je rođen a priroda niti je podelila zemlju niti je neko birao gde će roditi.
Vera u čoveka je glupost... utešna fraza stvorena za teme filozofiranja i pametovanja.
Verovati nekome tj bilo kome osim sebi jer idiotizam. Ljudska dobrota je uslovljena trenutnim stanjem. Ako ikada dospete u nevolju ili se nedaj Bože razbolite... prepušteni ste na milost i nemilost tuđe volje a to vam je nešto najgorešto vas može snaći. Mislite da imate devojku koja je uz vas? Mislite da imate prijatelja?... ne, nemate ništa od toga. Vi ste sada samo teret kako društva tako i osoba koje VI volite. Sami , odbačeni , gledani kroz prizmu vaše bolesti to ste sada vi....
Čuo sam priču.... lik je imao devojku , imao porodicu , prijatelje... studirao je i život je bio dobar. Znao je da je bolestan ali međutim bolest se retko manifestovala i niko nije davao previše značaja tome.... međutim u roku od tri meseca dogodio se najgori scenario: Bolest je napredovala do te mere da mu je i hodanje postalo problem a nekada jaki prsti pretvorili su se u skupljenu kandžu... Brat napušta porodicu i nestaje pod izgovorom da ne može da živi tu i da radi za celu porodicu. Studije staju jer nema šanse u takvom stanju da položi predmete. Paralelno sa svim tim napušta ga i devojka pod izgovorom da ne želi ovo više i da je sve ovo guši a praktično nije ni bila tu par meseci... a ona mu je bila poslednji tračak nade u veoma tamnom svetu. U jednom trenu izgubio je sve što je voleo i imao.... od zdravlja do prijatelja a nekada je imao sve. Vođen time odlučio je da prekrati sebi sve jer zašto živeti kada te niti ko treba niti ko želi.... Progutao je pilule za spavanje i time stavio tačku na svoju priču. A sve je moglo biti drugačije da je samo neko ostao uz njega.
Kukavičluk reći ćete... ali ko ste vi da sudite nekome jer iskreno govoreći i sami bi ste uradili isto...
Poenta?
Imate zdravlje i ne bacajte ga uludo jer zdravlje nije sve ali bez zdravlja sve je ništa. Sve je to poklon koji može za kratko vreme od idealnog preću u očajno. Ako imate prijatelje/ljubav ne odričite se nje samo jer ta osoba nema više to zdravlje... umesto toga dajte joj još više ljubavi jer iz ljubavi nastaje život. Ne uništavajte već i onako uništenu dušu. Razmislite o tome.... makar na kratko. Vama to ne znači ništa a nekome značiće možda sve.
Verujem da većina od vas i ne zna šta je pravo značenje tog termina i nadam se da će to tako ostati još dugo i da nikada hladan dah bolesti neće proći preko vaše kože. Iskreno govoreći bolest kao sama bila bi daleko lakši teret da ljudi nisu tako sitna bića i da ne diskriminišu i žale bolesne članove društva a u najgorem i najtužnijem slučaju napuštaju ih pod izgovorom da ne mogu da podnesu to što se vama dešava?! cinizam zar ne? ista osoba koja vam se klela na odanost dok ste bili zdravi ostaviće vas u svetlu da joj kao takvi više ne odgovarate pod izgovorom da je tako lakše.... nekada jedini prijatelj i osoba za koju ste verovali da je vaš najbolji drug i neko čije kada izgovorite ime doživljavate zanos ponosa jer imate nekog takvog pored sebe sada je samo još jedna osoba u moru mnogih koji će vas ostaviti zbog svog sebičluka. I sve jer vi joj više kao osoba ne odgovarate.... prazne reči i obećanja i ništa više jer da se ne zavaravamo ljudi su odvratna i egocentrična bića koja dok imaju uslove koji njima odgovaraju neće se buniti ali čim jedna stvar ruši taj privid idiličnosti pravo lice osobe izlazi na videlo... Ali oprostite dragi čitaoče odlutao sam malo od teme u ličnom izlivu besa prema svemu tome ali razumi me... ti ljudi... gade mi se.
Kažu da snaga čoveka i njegovo pravo lice se pokažu u njegovim najtežim trenutcima ali da bez podrške društva i voljenih osoba to je unapred osuđena borba na propast jer bolestan čovek bez volje je kao ptica koja je nekad letela a danas tužno gleda nebo slomljenih krila... bez nade i bez želje za životom. Recite mi kako drugi ljudi mogu da shvate agoniju bolesne individue ako samo nikada nisu osetili taj bol na sebi? Prosto je... ne mogu i nikada neće moći jer isto kao što i one ptice koje još lete ne mogu da osete tugu ptice na zemlji isto na taj način zdrava osoba nikada neće shvatiti bol osobe koje ne može da hoda ili da pomera prste ruke.
Međutim ljudi su po svojoj definiciji i društvena bića i kao takva uvek žele da budu prihvaćena od strane društva čak i od strane koja ga ne želi i koja ga samo žali. Mali pogled osobe koju voli i stisak ruke daće bolesnom telu lek i motiv daleko jači od bilo koje droge nastale u nekoj farmaceutskoj kompaniji....
Istina i realnost , Laž i samoobmana dve su strane istog novčića jer ko želi istinu i realnost kada su one previše grube i donose previše bola... svima nam je lakše da se obmanjujemo i lažemo jer laž manje boli zar ne?.... Istina je da će vas voljena osoba napustiti kada više ne bude osećala neku korist iz vas i kada postanete teret za nju a laž je kada poverujete u njene reči da će tu biti uvek uz vas. Realnost je da će te biti ostavljeni u mraku kao slepo dete koje drži ruku koja mu pomaže a obmana je da vas ta ruka neće nikada napustiti.
Nije mi jasno i nikada mi neće biti jasno kada devojka/momak koja je volela/o momka/devojku ostavi ga kad se on razboli pod izgovorom da to nije više to što ona želi a do pre samo mesec dana mu se klela u ljubav , nije mi jasan prijatelj koji se pravi da je tu kada je sve okej a sa prvim znakom nevolje beži i napušta te pod izgovorom da nema vremena i nije mi jasno kako te osobe ne vide i kako ne razumeju da teško bolesne osobe hodaju po ivici noža i da volja za životom umire kada ostaneš sam.
Nije mi jasan ovaj svet koji umesto da traži lek za bolest on stvara oružje za masovno uništenje. Nije mi jasno da deca crkavaju od gladi dok se neku kupaju u zlatu i bogastvu a od toga neće ništa u grob odneti. Ne mogu da shvatim da se čovek deli po boji kože/religije/mesta na kome je rođen a priroda niti je podelila zemlju niti je neko birao gde će roditi.
Vera u čoveka je glupost... utešna fraza stvorena za teme filozofiranja i pametovanja.
Verovati nekome tj bilo kome osim sebi jer idiotizam. Ljudska dobrota je uslovljena trenutnim stanjem. Ako ikada dospete u nevolju ili se nedaj Bože razbolite... prepušteni ste na milost i nemilost tuđe volje a to vam je nešto najgorešto vas može snaći. Mislite da imate devojku koja je uz vas? Mislite da imate prijatelja?... ne, nemate ništa od toga. Vi ste sada samo teret kako društva tako i osoba koje VI volite. Sami , odbačeni , gledani kroz prizmu vaše bolesti to ste sada vi....
Čuo sam priču.... lik je imao devojku , imao porodicu , prijatelje... studirao je i život je bio dobar. Znao je da je bolestan ali međutim bolest se retko manifestovala i niko nije davao previše značaja tome.... međutim u roku od tri meseca dogodio se najgori scenario: Bolest je napredovala do te mere da mu je i hodanje postalo problem a nekada jaki prsti pretvorili su se u skupljenu kandžu... Brat napušta porodicu i nestaje pod izgovorom da ne može da živi tu i da radi za celu porodicu. Studije staju jer nema šanse u takvom stanju da položi predmete. Paralelno sa svim tim napušta ga i devojka pod izgovorom da ne želi ovo više i da je sve ovo guši a praktično nije ni bila tu par meseci... a ona mu je bila poslednji tračak nade u veoma tamnom svetu. U jednom trenu izgubio je sve što je voleo i imao.... od zdravlja do prijatelja a nekada je imao sve. Vođen time odlučio je da prekrati sebi sve jer zašto živeti kada te niti ko treba niti ko želi.... Progutao je pilule za spavanje i time stavio tačku na svoju priču. A sve je moglo biti drugačije da je samo neko ostao uz njega.
Kukavičluk reći ćete... ali ko ste vi da sudite nekome jer iskreno govoreći i sami bi ste uradili isto...
Poenta?
Imate zdravlje i ne bacajte ga uludo jer zdravlje nije sve ali bez zdravlja sve je ništa. Sve je to poklon koji može za kratko vreme od idealnog preću u očajno. Ako imate prijatelje/ljubav ne odričite se nje samo jer ta osoba nema više to zdravlje... umesto toga dajte joj još više ljubavi jer iz ljubavi nastaje život. Ne uništavajte već i onako uništenu dušu. Razmislite o tome.... makar na kratko. Vama to ne znači ništa a nekome značiće možda sve.
