Pod pojmom Nindža (忍者, ninja?) podrazumeva se osoba koja je obučena drevnim japanskim borilačkim veštinama i unajmljuje se za špijuniranje ili atentate.[1] Naziv nindža potiče od japanskih reči нин (istrajati, kriti, kretati se nevidljivo) i ја (osoba).[1] Poznati su i pod nazivom Šinobi.
Nindža je naziv koji se sastoji od dva kandžija 忍者 (uz hiraganu i katakanu jedno od tri forme japanskog pisma). Uobičajeni je bio naziv šinobi-no-mono (忍の者), kojim su se u tradicionalnom Japanu označavale osobe koje su trenirale i primenjivale nindžutsu (忍術, ponekad pogrešno prevedenog kao nindžitsu). Naziv šinobi istorijski seže sve do 8. veka kada je Heguri Uji no Iratsume napisao pesmu Ōtomu no Yakamochiu. Kandži šinobi (忍) mogao bi se prevesti kao "potajno uzeti", a u širem smislu "kloniti se, izbegavati", odatle i povezanost sa skrivanjem i nevidljivošću. Kandži mono označava "osobu." Reč nindža postala je popularna nakon Drugog svetskog rata. Budući da se nindžutsu može prevoditi kao "veština skrivanja" tako bi se izrazi nindža, šinobi-no-mono ili šinobi moglo prevesti kao "onaj koji je vešt u potajnom kretanju" ili "nevidljivi ljudi". Drugi sinonimi koji bi se mogli koristiti su: onivaban (お庭番 "onaj koji je u vrtu"), suppa, rappa, mitsumono, kusa (草 trava) i Iga-mono ("čovek iz Ige").
Nindže su verovali da poreklo vuku od Tengua mitološkog gavrana-čoveka koji je imao glavu, trup i krila gavrana, a noge i donji dio trupa čoveka. To nije ni bilo čudno s obzirom da je gavran poistovećivan s "duhom smrti". Veština nindža zove se nindžutsu, a razvila se upravo od špijuniranja, uhođenja i izviđanja. Sve je počelo kad je jedan sarokineski vojni strateg imenom Sun Wu između 3. i 5. veka prije Hrista napisao knjigu "Sun Tzu" u kojoj su prvi put uhođenje i špijunaža spomenuti kao samostalna veština. Nekoliko vekova kasnije ta je veština preko Okinave, gde su Kinezi i Japanci međusobno trgovali, preneta na japanska ostrva. Još u 6. veku zabeleženo je da je princ-regent Shitoku koristio posebno obučene špijune i agente - preteče nindži. Potom tu veštinu čuva i razvija poseban stalež - planinski kaluđeri ili jamabushiji, odmetnici od civilizacije i državnog poretka. Znanje se tu usavršavalo daljnjih pet vekova i postalo dio obuke specijalnih vojnih jedinica klana Genji koji je vladao Japanom od 8. di 12. veka. Prva škola nindžutsua nastala je u okviru Hattori klana, a krajem 12. veka Momochi klan konačno formira prvu organizaciju nindža. Zlatno doba nindži bilo je od 14. do 18. veka, a ti zagrabuljeni borci odigrali su veliku ulogu u oblikovanju tadašnjeg Japana. Kako su se vremena menjala i civilizovala, smanjivala se i važnost nindži, pa su oni sve češće, umesto špijunske službe postajali nečija garda ili zaštitnici pojedinih plemića. Drugi su postajali razbojnici, što je sasvim bilo razumljivo ako se zna da su nindže i regrutirani od bivših kriminalaca i odbeglih osuđenika. U to su vreme u Japanu mnoge organizovane grupe kriminalaca bile u potpunosti sastavljene od bivših nindži.
Na vrhu organizacije nindža bio je jedan čovek, gospodar nindža i zapovednik - jonin. On je bio mešavina generala i menadžera - "nabavljao" je i birao zadatke, određivao novčane nagrade i slično. Jonini su identitet i mesto stanovanja držali u potpunoj tajnosti i nikad nisu stupali s nindžama u kontakt. Chunini su bili ti koji su umjesto jonina kontaktirali nindže, bili su nešto poput časnika. Oni najčešće nisu znali identitet svog jonina, koji je u potpunosti raspolagao njihovim životom, imovinom i karijerom. Pripadnik najnižeg sloja nindža, potpuno obespravljeni ratnik, zvao se genin. Kako ni jonin ni chunin nisu išli u špijunske niti ubilačke misije upravo su genini ti koji su proneli slavu bratstva.
Žene nindže
U svetu nindža, žene nisu samo odgajale decu, tj. buduće nindže ili iščekivale svoje muževe. Neke od njih i same su bile nindže. Nazivale su se kunoiči, a u ubojitosti nisu zaostajale za svojim muškim kolegama. Bilo ih je puno manje, ali postojali su špijunski zadaci i naručena plaćena ubistva gde muškarac ne bi imao nikakvih izgleda - zavođenje je znalo biti učinkovitije od šurikena.
Nindža je naziv koji se sastoji od dva kandžija 忍者 (uz hiraganu i katakanu jedno od tri forme japanskog pisma). Uobičajeni je bio naziv šinobi-no-mono (忍の者), kojim su se u tradicionalnom Japanu označavale osobe koje su trenirale i primenjivale nindžutsu (忍術, ponekad pogrešno prevedenog kao nindžitsu). Naziv šinobi istorijski seže sve do 8. veka kada je Heguri Uji no Iratsume napisao pesmu Ōtomu no Yakamochiu. Kandži šinobi (忍) mogao bi se prevesti kao "potajno uzeti", a u širem smislu "kloniti se, izbegavati", odatle i povezanost sa skrivanjem i nevidljivošću. Kandži mono označava "osobu." Reč nindža postala je popularna nakon Drugog svetskog rata. Budući da se nindžutsu može prevoditi kao "veština skrivanja" tako bi se izrazi nindža, šinobi-no-mono ili šinobi moglo prevesti kao "onaj koji je vešt u potajnom kretanju" ili "nevidljivi ljudi". Drugi sinonimi koji bi se mogli koristiti su: onivaban (お庭番 "onaj koji je u vrtu"), suppa, rappa, mitsumono, kusa (草 trava) i Iga-mono ("čovek iz Ige").
Nindže su verovali da poreklo vuku od Tengua mitološkog gavrana-čoveka koji je imao glavu, trup i krila gavrana, a noge i donji dio trupa čoveka. To nije ni bilo čudno s obzirom da je gavran poistovećivan s "duhom smrti". Veština nindža zove se nindžutsu, a razvila se upravo od špijuniranja, uhođenja i izviđanja. Sve je počelo kad je jedan sarokineski vojni strateg imenom Sun Wu između 3. i 5. veka prije Hrista napisao knjigu "Sun Tzu" u kojoj su prvi put uhođenje i špijunaža spomenuti kao samostalna veština. Nekoliko vekova kasnije ta je veština preko Okinave, gde su Kinezi i Japanci međusobno trgovali, preneta na japanska ostrva. Još u 6. veku zabeleženo je da je princ-regent Shitoku koristio posebno obučene špijune i agente - preteče nindži. Potom tu veštinu čuva i razvija poseban stalež - planinski kaluđeri ili jamabushiji, odmetnici od civilizacije i državnog poretka. Znanje se tu usavršavalo daljnjih pet vekova i postalo dio obuke specijalnih vojnih jedinica klana Genji koji je vladao Japanom od 8. di 12. veka. Prva škola nindžutsua nastala je u okviru Hattori klana, a krajem 12. veka Momochi klan konačno formira prvu organizaciju nindža. Zlatno doba nindži bilo je od 14. do 18. veka, a ti zagrabuljeni borci odigrali su veliku ulogu u oblikovanju tadašnjeg Japana. Kako su se vremena menjala i civilizovala, smanjivala se i važnost nindži, pa su oni sve češće, umesto špijunske službe postajali nečija garda ili zaštitnici pojedinih plemića. Drugi su postajali razbojnici, što je sasvim bilo razumljivo ako se zna da su nindže i regrutirani od bivših kriminalaca i odbeglih osuđenika. U to su vreme u Japanu mnoge organizovane grupe kriminalaca bile u potpunosti sastavljene od bivših nindži.
Na vrhu organizacije nindža bio je jedan čovek, gospodar nindža i zapovednik - jonin. On je bio mešavina generala i menadžera - "nabavljao" je i birao zadatke, određivao novčane nagrade i slično. Jonini su identitet i mesto stanovanja držali u potpunoj tajnosti i nikad nisu stupali s nindžama u kontakt. Chunini su bili ti koji su umjesto jonina kontaktirali nindže, bili su nešto poput časnika. Oni najčešće nisu znali identitet svog jonina, koji je u potpunosti raspolagao njihovim životom, imovinom i karijerom. Pripadnik najnižeg sloja nindža, potpuno obespravljeni ratnik, zvao se genin. Kako ni jonin ni chunin nisu išli u špijunske niti ubilačke misije upravo su genini ti koji su proneli slavu bratstva.
Žene nindže
U svetu nindža, žene nisu samo odgajale decu, tj. buduće nindže ili iščekivale svoje muževe. Neke od njih i same su bile nindže. Nazivale su se kunoiči, a u ubojitosti nisu zaostajale za svojim muškim kolegama. Bilo ih je puno manje, ali postojali su špijunski zadaci i naručena plaćena ubistva gde muškarac ne bi imao nikakvih izgleda - zavođenje je znalo biti učinkovitije od šurikena.
for more info visit [You must be registered and logged in to see this link.]
