Bušido (japan. 武士道, put ratnika, buši - ratnik, do - put) opisuje danas kodeks ponašanja i životnu filozofiju ratničkog staleža Japana, tj. samuraja, slično kodeksu evropskih vitezova. Svoju popularnost i poznavanje bušido zahvaljuje posebno Inaco Nitobe i njegovoj 1899 na engleski pisanoj knjizi Bushido - the Soul of Japan (Bušido - duša Japana). Premda njemu bušido je:
Bušido je dakle kodeks onih moralnih načelstva koje vitezi treba da posmatraju. On u prvom redu nije jedan pismeno fiksirani kodeks; on se sastoji od našelstva, usmeno predani i samo delimično od poznatih viteza ili naučnika napisano. On je kodeks koji prava dela čini svetim, zakon koji je napisan u srcu. Bušido se ne gradi na kreativna dela jednog sposobnog mozga ili na životu poznatih ličnosti. On je više produkt organskog rasta u vekovima vojnog razvoja.
Pojam bušido nastaje kao kodeks ponašanja u 17. veku za vreme tokugava-šogunata. Nezavisno od same sadržine on je produkt tog vremena, jednog vremena, u kojem je u Japanu trajao dugi mir i kad su građanski ratovi davno završeni. Kada je Nitobe krajem 19. veka napisao Bušido - duša Japana, nije bio svestan da je taj pojam već postojao. Mislio je da stvara novi i bio je kasnije iznenađen, kad su ga uputili na njega. Zbog toga se ne moraju uzimati za sasvim jednako istorijski bušido tokugava-šogunata i bušido japanskog romantizma koji je kasnije definisao Nitobe.
Bušido se razvijo iz filozofije budo, koje je definisalo dela i dužnosti samuraja. On pominje apsolutnu lojalnost samuraja prema svom gospodaru, tj. daimjo, i spremnost za njega i za vrednosti bušidoa žrtvovati i život. Samuraji i životna filozofija bušido bili su visoko cenjeni, isto zato što su samuraji u različitim periodima japanske istorije pripadali najvišim staležima japanskog društva. Za samuraja se razumelo samo od sebe, da se pored ratne veštine bavi i umetnostima, naukom, religijom i filozofijom (文武両道, bumbu rjodo, oboje putevi literature i rata). Na prvom mestu stajala je uvek lojalnost prema gospodaru. Samuraji su razvili strogi kodeks ponašanja, koji je među drugom sadržavao i sedam vrline ratnika. Taj kodeks bio je osnova za sav život, te i privatni. Povrede tog kodeksa smatrane su za nečastvene, što se završilo često u sepuku, ritualnom samoubistvu.
Sedam vrlina
Bušido je dakle kodeks onih moralnih načelstva koje vitezi treba da posmatraju. On u prvom redu nije jedan pismeno fiksirani kodeks; on se sastoji od našelstva, usmeno predani i samo delimično od poznatih viteza ili naučnika napisano. On je kodeks koji prava dela čini svetim, zakon koji je napisan u srcu. Bušido se ne gradi na kreativna dela jednog sposobnog mozga ili na životu poznatih ličnosti. On je više produkt organskog rasta u vekovima vojnog razvoja.
Pojam bušido nastaje kao kodeks ponašanja u 17. veku za vreme tokugava-šogunata. Nezavisno od same sadržine on je produkt tog vremena, jednog vremena, u kojem je u Japanu trajao dugi mir i kad su građanski ratovi davno završeni. Kada je Nitobe krajem 19. veka napisao Bušido - duša Japana, nije bio svestan da je taj pojam već postojao. Mislio je da stvara novi i bio je kasnije iznenađen, kad su ga uputili na njega. Zbog toga se ne moraju uzimati za sasvim jednako istorijski bušido tokugava-šogunata i bušido japanskog romantizma koji je kasnije definisao Nitobe.
Bušido se razvijo iz filozofije budo, koje je definisalo dela i dužnosti samuraja. On pominje apsolutnu lojalnost samuraja prema svom gospodaru, tj. daimjo, i spremnost za njega i za vrednosti bušidoa žrtvovati i život. Samuraji i životna filozofija bušido bili su visoko cenjeni, isto zato što su samuraji u različitim periodima japanske istorije pripadali najvišim staležima japanskog društva. Za samuraja se razumelo samo od sebe, da se pored ratne veštine bavi i umetnostima, naukom, religijom i filozofijom (文武両道, bumbu rjodo, oboje putevi literature i rata). Na prvom mestu stajala je uvek lojalnost prema gospodaru. Samuraji su razvili strogi kodeks ponašanja, koji je među drugom sadržavao i sedam vrline ratnika. Taj kodeks bio je osnova za sav život, te i privatni. Povrede tog kodeksa smatrane su za nečastvene, što se završilo često u sepuku, ritualnom samoubistvu.
Sedam vrlina
- Spojler:
1. Gi (義): Iskrenost, pravednost
2. Ju (勇): Hrabrost
3. Džin (仁): Dobrota
4. Rej (礼): Učtivost, uljudnost
5. Makoto (誠) ili Šin (真): Istina, čestitost
6. Meijo (名誉): Čast
7. Čugi (忠義): Vernost ili Ču (忠): Dužnost i lojalnost
- Spojler:
Pet glavnih principa ili zahteva koje je tražio bušido, sjedinjeni pod pojam Dodžokun:
1. Vernost
Vernost prema gospodaru i ljubav prema domovini
Vernost i poštovanje prema roditeljima
Vernost prema sebi, vrednoća
2. Učtivost, uljudnost
Ljubav
Umerenost
Etiketa (ponašanje)
3. Habrost
Tvrdnoća i hladnokrvnost
Strpljivost i izdržljivost
Snalažljivost
4. Otvorenost i iskrenost
Čast
Pravednost
5. Umerenost, skromnost
Čistoća
Naročito religiozno orijentisani spisi za glavne vrline i principe navode: Iskrenost, hrabrost, milosrđe, učtivost/uljudnost, čestitost i lojalnost.